Sakamoto Days – Epizode 1 i 2
Dakle, verovatno bi trebalo da započnem ove recenzije sa malom napomenom: trenutno sam potpuno posvećen mangi Sakamoto Days – čitam je bez prestanka od njenog debija 2020. Iako serija nije baš među mojim apsolutnim favoritima u trenutnoj Jump postavi, nesumnjivo je zabavna manga u kojoj uživam svake nedelje i, sve u svemu, mnogo sam se zabavljao uz nju. Tokom ovog perioda, izgradila se i značajna čitalačka publika, posebno među fanovima Shonen Jumpa na Zapadu, a potražnja za anime adaptacijom raste već neko vreme.
Nakon dugog čekanja, ekipa iz TMS Entertainmenta konačno je isporučila anime verziju – a Netflix ju je preuzeo za svoj streaming program. Ne samo da serija dobija značajno veću pažnju od mnogih drugih anime naslova, već je namenjena da privuče širu publiku, ne samo okorele fanove animea.
Imajući to u vidu, podrazumeva se da je pritisak ogroman da se postigne hit – ali da li je do sada isporučeno opravdalo hajp?
Do sada bih rekao: uglavnom da. Premisa serije je vrlo jednostavna: Taro Sakamoto je nekada bio najstrašnijeg i najpoštovanijeg ubice u podzemlju, dok se nije zaljubio i odlučio da napusti svoj kriminalni život.
Sada svoje dane provodi mirno vodeći malu prodavnicu – zajedno sa suprugom Aoi i ćerkom Hanom – sve dok se jednog dana ne pojavi telepatski plaćeni ubica po imenu Šin, donoseći naređenje od svojih pretpostavljenih: ili Sakamota treba vratiti u ubilački život, ili, pošto je hteo da odustane, treba ga ubiti zbog njegovog odlaska.
Međutim, kako Šin ubrzo otkriva, to što je Sakamoto malo van forme ne znači da ne može da ga sredi na bezbroj načina. A kada Sakamoto odluči ne samo da poštedi Šinov život, već mu čak i ponudi posao, Šin postaje zaposleni u Sakamotovoj prodavnici. Kasnije ga vidimo kako sličnu ponudu daje naslednici mafije po imenu Lu Sjaotang – i oboje su primljeni u njegovu "porodicu bez ubijanja" pod uslovom da se striktno pridržavaju ovog pravila. Nažalost, podzemlje nema nameru da pusti Sakamota da živi miran život, i sve vrste plaćenih ubica sada su bacile oko na izdašnu nagradu koja je raspisana za njega.
To je prilično uspešna postavka za akcionu komediju, a što se tiče komične strane, serija je do sada ostavila zaista dobar utisak. Tajming šala u prve dve epizode je odličan, a serija uspeva da savršeno postavi male gegove – kao što su brojne Šinove vizije Sakamota kako ubija kada pokušava da mu pročita misli, ili Sakamotova vidljiva panika na pomisao da bi ga Aoi mogla razvesti ako nekoga ubije.
I sinhronizacija je takođe za sada dobro urađena. Isprva sam bio malo zabrinut jer mnogi od najavljenih glasovnih glumaca dolaze iz igranih produkcija – pošto ti talenti ne uvek uverljivo zvuče u glasovnoj glumi – ali Dalas Liu uspeva da prikaže Šina kao iskrenog, tako da mogu da razumem njegovu odluku da ostavi svoj stari život iza sebe i živi sa Sakamotovom porodicom. Metju Merser, sa druge strane, nikako nije nepoznat u svetu animea i odlično prenosi Sakamotovu beskompromisnu nastrojenost prema Šinu, što njihovu dinamiku čini dosledno smešnom. Malo sam ambivalentan u vezi sa Rozali Čiang kao Sjaotang, jer deluje malo ukočenije u poređenju sa ostatkom glavne glumačke postave – ali radi solidan posao u scenama gde se Sjaotang priseća svojih roditelja. Možda će se više uživeti u svoju ulogu u narednim epizodama.
Takođe cenim što su neke od slabijih šala o Sakamotu ublažene u sinhronizaciji, pošto su to među slabijim elementima ranog dela priče. Nisu potpuno nestale, ali su postale podnošljivije. Međutim, želim da zadržim konačni sud dok ne čujemo više od glumačke postave – ali za sada sve deluje prilično solidno.
Sakamoto Days Epizoda 1 nije bez mane, ali sija svojom toplom pričom.
Pretpostavljam da upravo akcione sekvence ove akcione komedije želite da ocenite – a što se tiče tog dela serije, rastrzan sam. U mesecima između najave animea i njegovog emitovanja, bilo je kontroverzi među fanovima što je tako iščekivani šonen akcioni naslov poveren studiju manje fokusiranom na akciju, kao što je TMS, umesto Madhouseu ili MAPPA-i – a snimci iz ranih trejlera nisu delovali posebno inspirativno.
Kao povremeni čitalac mange, malo sam se brinuo šta ćemo ovde dobiti, ali za sada rezultati deluju manje-više u redu – nije spektakularno, ali nikako nije potpuna katastrofa. Masaki Vatanabe možda nije visoko profilisani anime režiser, ali dugo je u poslu, i to iskustvo se odražava u njegovim scenama.
Akcione sekvence odlično prenose koliko je Sakamoto komično nadljudski – bilo da odbija metke bombonom ili savladava grupu plaćenika svojom neverovatnom okretnošću, uvek se pojavljuje kao nezaustavljiva sila prirode. Animacija nije posebno fluidna, ali akcija je dosledno dobro postavljena, a svi nedostaci se nadoknađuju pametnim rezovima i impresivnim udarnim kadrovima.
Naravno, razlika u poređenju sa drugim visokoprofilnim Jump adaptacijama poput Jujutsu Kaisen ili Kaiju No. 8 je prilično velika, i razumem fanove koji su razočarani što ova serija nije dobila isti kvalitet produkcije. Sa druge strane, lagao bih kada bih rekao da ni ja ne gledam na trenutni trend visoko budžetnih šonen borbenih adaptacija sa pomešanim osećanjima – jer ni one nisu bez svojih problema, bilo da je reč o tempu ili o ogromnom pritisku pod kojim su animatori.
Između trejlera koji prikazuju dosta materijala iz kasnijih epizoda i činjenice da ovde postoji simultana sinhronizacija istog dana, možete barem pretpostaviti da je produkcija na pravom putu i verovatno nije pod užasnim vremenskim pritiskom. Ako je izbor između nečega ovakvog i zadivljujuće, ali tako loše tempirane produkcije gde animatori moraju gledati kako im se studio raspada, ovo bi bilo manje zlo.
Iskreno, odrastao sam uz popularne šonen adaptacije koje su često bile produkcijski slabije od sadašnjih, i ova serija je barem nekoliko nivoa iznad toga. Iako bi svakako mogla izgledati bolje vizuelno, ne mislim da će to imati preveliki uticaj na njenu ukupnu popularnost. Priznajem da bih bio mnogo kritičniji da je manga među mojim apsolutnim Jump favoritima – i ukoliko se produkcija vidno pogorša, neću oklevati da izrazim svoje nezadovoljstvo. Do tada, međutim, želim da izbegnem previše razmišljanja o tome šta nije.
Sve u svemu, ipak, mnogo sam se zabavljao uz ove prve dve epizode. Bilo je lepo videti kako komičniji elementi priče ponovo oživljavaju, i sviđa mi se dinamika "pronađene porodice" između Sakamota i njegovih štićenika.
Serija takođe uspeva da predstavi Sakamota kao simpatičnog protagonistu – iza njegove grube spoljašnjosti krije se momak koji brine o ljudima oko sebe, o čemu svedoči činjenica da ne okleva da pomogne Šinu i Sjaotang, čak i nakon što je potonja skoro pokušala da ga ubije.
Budući da su ovi elementi centralni za ono što ovu seriju čini takvom kakva jeste, veoma mi je drago što su zadržani, i nadam se da će ovaj duh biti očuvan čak i kada se radnja zahukta. U svakom slučaju, zanima me koliko će ova adaptacija dobro podneti postepeni prelazak na akcioniji zaplet – za sada ovaj aspekt ne deluje preterano, ali je dovoljno da me zabavi uprkos nedostatku spektakularnih momenata.
Možda neće biti blokbaster, ali ako nastavi istim tempom, nadam se da će i fanovi i novajlije doći na svoje.