<< Back to article

Honey Lemon Soda - Epizode 1-2

Teško je poreći da je „Honey Lemon Soda“ ispunjenje želje – ali kakvu želju vidite u njoj, u velikoj meri zavisi od vaših ličnih iskustava. Za mene, kao nekoga ko je prošao kroz maltretiranje u školi, želja nije da dođe Princ na belom konju i spasi vas. Već da vam neko, bilo ko, kaže da uopšte vredite spasavanja.

Problem sa maltretiranjem koje je Uka Išimori trpela u osnovnoj školi je što vas natera da poverujete da to zaslužujete. Da ste sami razlog svoje nesreće i da morate da se izvinjavate za svoje puko postojanje. Ono što Uka doživljava u prve dve epizode od Kaija nije to da je on spasava na belom konju – već podsetnik da je ona ljudsko biće koje uopšte zaslužuje da bude tu. Kai je ne spasava, on je vidi.

On sam izgleda ne zna tačno zašto to radi. Kada se Uka i Kai prvi put sretnu, ona posrne na ulici i zaplače. On je jedini koji zastane.

Ovo ilustruje kako je on doživljava, dok drugi skreću pogled – ne zato što je ne vide, već zato što svesno ignorišu ono što im je neprijatno. Ukino očajanje je drugima neugodno, i to govori da je tako oduvek bilo za njih.

Sigurno je bilo školskih drugova koji su želeli da joj pomognu, ali su se suzdržali iz straha od društvenog izopštenja. Kai je prvi koji prepoznaje njenu nevolju i reaguje – Uki se to čini neverovatno hrabro i plemenito. Obratite pažnju koliko se često izvinjava u ovim epizodama: Deo nje strahuje da će Kai i njegova klika biti „okaljani“ kontaktom sa njom, jer je „Kamena“ (Stony) samo „kamen u cipeli društva“.

Prva epizoda „Honey Lemon Soda“ ne uspeva da mi privuče pažnju.

To ne znači da nema trenutaka podsmeha ili snishodljivosti. Kaijevi pokušaji da Uku uključi u društvo svakako se mogu protumačiti kao ovo drugo – iako mislim da je namera više da se pokaže da je i on, takođe, još uvek dete koje ne zna kako da se nosi sa situacijom (što bar jedan prijatelj primećuje u drugoj epizodi).

Na neki način, on Uku tretira kao psa lutalicu, što nije idealno. Ali srce mu je na pravom mestu, kao što košarkaška scena pokazuje: On prepoznaje koliko ona želi da bude deo igre. (Takođe volim da verujem da je potajno vežbala i da se umesto toga izvlači sa smešnim izgovorom „treninga mašte“).

Njegova naglost kada shvati da je Uka napustila učionicu a da nije razgovarala sa njim, govori mnogo o njegovim osećanjima – i o tome da ih ni on sam ne razume. To što ga devojke obožavaju ne znači da mu se to dopada ili da može da se nosi sa tim. Deluje kao tinejdžer koji je bio „sa nekim“ jer to svi rade – ne znajući zašto ili šta to znači.

Serija pronalazi svoj oslonac u vizuelnom aspektu.

Izvorni materijal, manga Mayu Murate, jedan je od mojih omiljenih aktuelnih šođo naslova, i priznajem: anime adaptacija ne odaje pravdu Muratinoj umetnosti.

Žuta tema boja ima smisla, ali više deluje kao „električno banana žuta“ nego „med ili limun žuta“. Oči uopšte ne funkcionišu u animeu – to što Murata koristi zlatno-smeđe tonove u svojim ilustracijama ne znači da anime treba to da kopira.

I tela takođe izgledaju nezgrapno, verovatno zato što se previše kruto drže manga stila: Prikazivanje pokreta je drugačije od pukog nagoveštavanja.

Uprkos vizuelnim nedostacima, vredi pogledati anime. Manga je bolja u gotovo svakom pogledu, ali priče poput ove moraju biti ispričane. Oni koji su bili u Ukinoj poziciji razumeju zašto. Oni koji nisu, naučiće ovde da se ne radi o tome da budete spašeni – već o shvatanju da zaslužujete da se spasite sami.

„Honey Lemon Soda“ se trenutno emituje svake srede na Crunchyrollu [1].