Priča o flopi diskovima

Sećate li se disketa? Ne, zar ne?

Prepoznajete li uopšte ikonicu za čuvanje u mnogim programima poput Worda? Da? E, to je disketa tamo prikazana.

Naravno, ikonica diskete nije štampana kao objekat putem 3D štampača; to su bili stvarni proizvodi iz tog vremena. Disketa je bila jedan od prvih uređaja za skladištenje podataka i revolucionisala je svet računara, učinivši bušene kartice zastarelim. Zvali su je i "meki disk".

Objasniću istoriju disketnog drajva i kako su se diskete koristile.

8 inča (20,32 cm): Počeci

Prvi disketni drajvovi pojavili su se već 1967. godine, ali su bili samo čitljivi i mogli su učitavati samo mikrokodove u mikrokompjutere; tada su imali početni kapacitet skladištenja od samo 81 KB. Mikrokodovi su firmver i kontrole za uređaje.

Diskete su imale veličinu od 8 inča (oko 20 cm), što znači prečnik od 20 cm. To je prilično veliko. Izumeo ih je inženjer Alan Šugart. Ali tek oko 1971. godine, mogle su se ne samo čitati, već i pisati i formatirati.

Davne 1971. godine, računari su bili veličine radnog stola; uređaji su se nalazili ispod stola, ostavljajući prostor za noge. Disketni drajvovi su bili nešto pozadi na stolu, gde su se diskete ubacivale odozgo. Svaki disketni drajv težio je 6 kilograma, a kao i obično, često su postojala dva drajva, jer su prvi računari radili bez hard diskova.

Ni potrošnja energije nije bila baš niska. Svaki put kada su se podaci čitali sa 8-inčnih disketa ili pisali na njih, trošile su 55 vati snage.

Nazivali su ih diskovima tipa 1 i imali su kapacitet skladištenja od samo 237,25 KB po 8-inčnoj disketi. CP/M je bio standardni operativni sistem za takve mikrokompjutere.

5,25 inča (13,34 cm): Ulazak u sektor kućnih računara

Vremenom se veličina menjala, a diskete su postajale manje i praktičnije kako bi stale u kućne računare. U to vreme, predstavljeni su prvi računari za kućnu upotrebu, kao što je IBM AT-XT, i shodno tome, diskete su smanjene na 5,25 inča (oko 13 cm) kako bi stale u disketne drajvove kućnog računara.

Kapaciteti skladištenja su povećani, na kraju dostižući 1,2 MB kapaciteta. To je dovoljno za 50 članaka sa po 10.000 znakova, prosečne veličine od 20 KB po članku. Slikovni podaci su tada bili vrlo zahtevni po pitanju skladištenja, a autori knjiga, poput pisaca naučne fantastike, radili su sa WordStar-om, koji je bio čisto tekstualni aplikativni program bez slika ili dodataka.

Mogli ste uređivati samo tekst, ali ne i umetati slike. Tekstovi su treperili na ekranima boje ćilibara na tadašnjim malim monitorima, tako da su ljudi udobno radili sa obradom teksta, tabelarnim programima, pa čak i programirali sa svojim kućnim računarima.

Međutim, bili su podložniji otiscima prstiju na magnetskom sloju, a diskete su se mogle slučajno zgužvati, uništavajući podatke.

3,5 inča (8,89 cm): "Moderne" diskete

Sada imamo poslednju fazu razvoja, koja zahteva samo magnetsku glavu za čitanje i pisanje na samim diskovima. Diskete su dalje smanjene na 3,5 inča (8,89 cm), dobile su plastično kućište i zaštitne poklopce za područje glave za čitanje. To je bilo neophodno jer su mnogi dodirivali magnetski sloj i tako ga činili neupotrebljivim. Magnetski sloj disketa je vrlo osetljiv na dodir, jer bi svaki dodir mogao da ga oksiduje i ostavi trajne otiske prstiju.

Zahvaljujući plastičnom kućištu, diskete se više ne mogu zgužvati, čime inovacije obezbeđuju visoku sigurnost podataka za diskete. Pojednostavljeni zarezi za zaštitu od pisanja štite podatke od slučajnog prepisivanja, jer kada se zarez povuče nagore, aktivira se zaštita od pisanja. Tada drajvovi ne smeju ništa da pišu, samo da čitaju.

Štedi prostor i praktična je, tako da se lako može čuvati u plastičnim kutijama za diskete, jer mere nešto više od 8 cm u prečniku. Postala je glavni medijum za skladištenje oko 1990-ih.

Drajvovi su takođe postali manji i smešteni su na način koji štedi prostor u kućištu računara, jer do sredine 1990-ih, 5,25-inčne diskete više nisu korišćene. Oslobođeni 5,25-inčni drajvovi su korišćeni umesto CD drajvova.

Kapacitet skladištenja i sigurnost podataka

Ali diskete nude mali kapacitet skladištenja i jedva da imaju dovoljno prostora za mnoge moderne stvari. Samo tekstualni fajlovi ili izvorni kod samo u tekstu su mogli u potpunosti stati na diskete, ali su izuzetno trajne. I dalje imam diskete, a podaci na njima su preživeli više od 40 godina.

Međutim, i one stare i sektori polako postaju neupotrebljivi, jer je magnetizam pod uticajem spoljnih faktora kao što su zemljin magnetizam i repetitori mobilne telefonije. Magnetizam na disketama polako nestaje zbog ovih uticaja. To se može videti i na VHS kasetama, gde su posle mnogo decenija slika i zvuk izobličeni.

Često možete sačuvati podatke korišćenjem specijalnih programa za kopiranje disketa koji mogu ponavljati više puta ili neograničeno kada se pojave greške pri čitanju. Pod Linuxom se zove npr. ddrescue ili sa programima za kopiranje disketa na retro računaru. Višestrukim čitanjima, podaci na starim disketama bi i dalje mogli biti u redu i tako bezbedno preneseni na sliku. Uz malo loše sreće, ostaju neupotrebljive ili se čak pojavljuju kao "neformatirane".

Uspeo sam da sačuvam svoja sećanja od pre 20-30 godina, kada sam radio sa starim računarima i pisao bezbroj tekstualnih fajlova, BASIC programa i izvornih kodova.

Stari hard diskovi

Slično je i sa starim hard diskovima, ali oni traju mnogo duže jer je sloj za skladištenje dovoljno debeo da čuva podatke bezbednim. Za razliku od modernih hard diskova današnjice, oni i dalje imaju magnetski premaz poput disketa, pa samim tim imaju i slično mali kapacitet skladištenja kao diskete.

Jer prvi hard diskovi rade sa MFM modulacijom, koja je na isti način korišćena za diskete pre nego što su pokušali značajno povećati kapacitet skladištenja poboljšanim frekventnim modulacijama i drugim magnetskim premazima.

Moj hard disk od 30 MB star 40 godina i danas radi savršeno i funkcioniše kao prvog dana. Ali je glasan, to je nažalost slučaj sa starim uređajima. Mnogi retro računari su opremljeni emulatorima hard diskova ili emulatorima disketa, tako da rade sa SD memorijskim karticama, buke nema i retro računari ostaju tihi.

Oko sredine 1990-ih, oko 500 megabajtni hard diskovi i PC igre na CD-ROM-ovima su bili norma. Da, dobro ste pročitali, u megabajtima, ne u gigabajtima ili terabajtima. Igre su često imale prethodno renderovane 3D scene kao video fajlove na CD-ROM-ovima, jer su 3D grafički akceleratori poput 3dfx-a i Nvidije postali veoma poznati tek pred kraj 1990-ih.

2000-e: Kraj jedne ere

Oko prelaza milenijuma 2000. godine, USB memorijski stikovi su se brzo proširili i polako počeli da potiskuju sve zastarelije diskete. Proizvodnja disketa je postepeno obustavljena. Poslednji veliki proizvođači kao što je Sony prestali su da proizvode diskete 2010. godine. Međutim, diskete se i dalje koriste u nišnim oblastima kao što su avijacija i u starijim kontrolama mašina.

Ali USB stikovi nemaju istu sigurnost podataka kao diskete, jer se mogu pokvariti ako se previše podataka upiše na USB stik ili se izvuku, a podaci odjednom postanu nečitljivi i samim tim neupotrebljivi. Zato uvek morate kliknuti na "bezbedno izbacivanje" pre nego što ih izvučete.

To nije slučaj sa disketama; one se smatraju vrlo robusnim i izdržljivim. Čak i u nišnim oblastima kao što su avijacija, kontrola mašina i vojska, i dalje se koriste u određenim primenama. Diskete ne treba uklanjati dok drajv čita ili piše na njih.

Japan i diskete

U Japanu su diskete morale biti priložene uz prijave, ali je ta obaveza ukinuta 2024. godine. Do nedavno, navodno je postojalo oko 1.900 zvaničnih procedura u kojima su preduzeća morala da dostave dopunske podatke putem diskete ili CD-ROM-a.

Ni suprotan slučaj verovatno nije bio redak. Na primer, banka u tokijskom okrugu Meguro navodno je naplaćivala okružnoj upravi mesečnu naknadu od 380 evra jer je ta institucija i dalje uporno dostavljala podatke o isplatama plata putem kurira i diskete.

Razlog za ovu nastavak upotrebe leži u kombinaciji kulturnih i birokratskih faktora. Smatraju se pouzdanim i pružaju zaštitu od hakerskih napada jer se koriste izolovano od mreža. To je vanmrežni medijum koji ga je činio privlačnim za osetljive podatke, odnosno, diskete nikada nisu bile aktivne, već su morale biti umetnute u drajv da bi se pročitale.

U Japanu postoji poštovanje tradicije, jer tamo generalno važi izreka "nikad ne diraj sistem koji radi". Dakle, mentalitet "ako nešto radi, ne popravljaj ga". Održavanje disketa postajalo je dugoročno sve skuplje, jer je proizvodnja disketnih drajvova i rezervnih delova odavno obustavljena.

"Rat protiv disketa dobijen! Diskete su konačno stvar prošlosti," saopštava zemlja Japan.

Zaključak

Već oko tri godine, operativni sistem Microsoft Windows 11 više ne traži prvo drajv A za novi drajver, koji je tradicionalno bio rezervisan za disketne drajvove, već odmah gleda na drajv C.

Stoga su slovne oznake A i B bile rezervisane za disketne drajvove, a za hard diskove se počinje sa C, ne sa A.

Diskete su zastarele, ali osim malog kapaciteta za podatke, smatraju se robusnim. Za retro fanatike, tako je divan osećaj držati diskete u rukama i ubacivati ih u drajvove.

Ako želite da držite pakovanje disketa u rukama, možete ih naručiti ovde.